Иконописна радионица Иконија плус је радионица старих заната.
Оснивач Драгана Кандић завршила 2003. године Иконопис у школи "Свети Јован Шангајски". Од 2004. године бави се иконописом, те 25. јуна 2006. године оснива Иконописну радионицу Иконија плус.
Иконе се сликају (пишу) на квалитетној липовој, ораховој дасци, посебно припремљеним за ту врсту сликања, техником јајчане темпере, у византијском стилу, уз поштовање црквених канона.
Позадина на иконама је углавном позлата (24 каратно злато), а може бити и у боји по жељи наручиоца.
Рам може бити у дуборезу или класичан.
Радионица се налази у Новом Саду, а за све додатне информације слободно нас контактирајте телефоном или путем контакт форме.
Основна понуда садржи славске иконе и иконе светитеља, рађене на дасци у дуборезу и без њега. У прилици смо и да Вам изађемо у сусрет приликом одабира саме иконе и величине иконе. Величина дасака на којима се иконопише је: 30x40 цм, 30x50 цм, 40x50 цм, 40x60 цм, 70x100 цм. То су стандардне величине, с тим да увек постоји могућност договора.
Специјална или празнична понуда Вам омогућава да, уколико желите, наручити икону за време четири годишња поста (Божићни, Васкршњи, Петровдански и Госпојински).
Икона - то је књига о вери. Језиком линија и боја она открива догматско, морално и литургијско учење цркве. И што је чистији и узвишенији живот хришћанина, утолико је његовој души приступачнији језик иконе.
Икона је, пре свега, свети предмет. Лик који је на њој изображен именује се, по правилу цркве - Натписом. Тиме се указује поштовање оном ко је на њој изображен, икона се уздиже до свог првообраза и постаје окриљена благодаћу његовом, јер при недостојном, немарном односу према икони, вређа се не живопис, већ онај чије је име добила, њен првообраз. Зато иконописац почетник поготово, мора да буде прожет дубоким поштовањем према иконописању и да га прихвати као свето дело.
Такође је неопходно да се осети поштовање према оним људима, који су у току прошлих векова уложили труд у том послу, који су успели да искажу смисао иконе. Међу њима ми препознајемо пре свега Светог апостола и јевањђелисту Луку, а после њега било је и велики број иконописаца међу светим људима и оцима цркве.
Икона и јесте молитва, ликовно изражена, и она се поима, углавном, кроз молитву. Она је и намењена само верујућем који јој молитвено прилази. Њено назначење је да подржава молитву, и зато иконописац, бавећи се тим делом, не сме да заборави на молитву. У икони ће молитва много тога без речи да објасни, да учини разумљивим, блиским, да укаже на истинску духовност, на неоспорну истину. Греши онај, ко у икони тражи спољашњу допадљивост.
Црквено стваралаштво се одликује у неколико другачијим поимањем лепоте. Лепота духовна је изнад телесне, и циљ хришћанског живота је у успињању ка првоисточнику лепоте - Богу.
Икона, сматра црква, може да буде урађена црквено, само "чистим рукама", па зато помесни стоглави сабор руске цркве налаже иконописцу да сачува морална правила. Он мора да буде: смирен, благе нарави, да уважава дело којим се бави, не сме да буде празноречив, подсмешљив, наметљив, завидљив, пијаница, отимач, убица; мора посебно и са пуном опрезношћу да чува душевну и телесну чистоту, и како приличи живописцима, да често одлази духовним оцима и да се у свему с њима саветује, да се исповеда, и по њиховом савету и учењу да живи у посту, молитви и смиреном одрицању.
Сабор налаже "Да се с највећом брижљивошћу слика образ Господа нашег Исуа Христа, и Пречисте Мајке Божије, и светитеља по лику, и по подобију, и у складу с оним што чини суштину вере, и по најбољим узорима древних иконописаца; а никако да сликају по сопственим уображењима и личним нагађањима о ономе што је божанско." Ако пак неко од ученика почне "да живи не по правилима завета, већ у нечистоћи, пијанству и изгредништву, такве од иконописног дела свакако треба удаљити и забрањивати им да се тога дотичу, бојећи се казаног: Нека је проклет човек, који твори дело господње с небрижљивошћу (јер.48,10)."
Сељане пак и незналице, који су до сада сликали иконе, не учивши да разумеју свети садржај образа иконе и свети карактер тог посла, него то чине самовољно и незналачки, треба строго казнити, али им и дозволити да уче код добрих мајстора; па коме Бог да ту премудрост, тај нека и слика, а ономе коме не да, нека се потпуно окане тог посла, како се име Божије због лошег сликања не би ружило, а "Бог нека им опрости, јер не знају шта чине". Такав је завет московског сабора свим иконописцима.
Текст преузет из књиге "Труд иконописца" - Монахиња Јулијанија