Живео једном један човек, звао се Сима, био је обућар. Он и његова породица једва су крпили крај са крајем. Изашавши са посла једног дана, пролазио је поред цркве и угледао је још из даљине нешто бело. Док се примицао, спознао је да је то човек и то наг! Уплаши се Сима, те убрза кораке, види да га човек гледа, па га обузе још већи страх и поче да трчи.

Одједном Сима схвати шта ради па рече сам себи: "Еј Симо, црни Симо, шта то радиш? Човек у невољи, а ти се уплашио и дао у бег".

Врати се Сима до човека и упита га: "Шта радиш ту убоги човече, зашто си наг?".

Човек му одговара: "Казна Божија".

Сима скиде свој капут и огрне човека, и тада предложи да оду код њега кући да нешто поједу.

Када су стигли кући, позва Сима жену своју да постави ручак, а она поче сиктати, палацати језиком поганим, како неће да угости које кога, како ни они немају шта да једу, али тог момента погледа у човека који је скрушено седео у ћошку и сажали се на њега, тог момента он погледа у њу и насмеја се. До тада је стално био озбињан.

Из разговора супружници сазнаше, да се човек зове Михаило. Пита га Сима да ли има где да иде, пошто Михаило немаше куд, добри Сима предложи да остане код њих и да са њим ради.

Михаило је за три дана савладао занат, и прочуло се на далеко да Сима обућар има доброг шегрта. Шегрт није много причао и никада се није смејао до оно једном.

И тако једног дана дође код њих један богат газда, и затражи да му се направе чизме које ће носити целе године, а да се не подеру. Уколико не направи такве, бациће Симу у тамницу. Са тим газдом је био и његов слуга.

Јадан обућар се уплаши јако и запита Михаила шта да уради. Михаило гледа у човека и одједном се насмеја и рече Сими да прихвати.

Сутра дан оде Симо у радњу, кад Михаило направио чизме, али не оне наручене, већ мртвачке. Ухвати се Симо за главу и поче запомагати: "Шта уради Михаило, што направи такве чизме?" Али није ни стигао Михаило да му одговори, кад се на вратима појави слуга оног богатог газде да каже да чизме нису потребне јер је господин враћајући се од Симе издахнуо. Тако да му Михаило даде мртвачке чизме. Тада се Сима јако зачуди.

Прође извесно време око година када је Михаило дошао у кућу доброг човека. Једног дана на њихова врата обућарске радње уђе жена са две девојчице, да наручи за њих ципеле. Тако Сима уђе у дијалог са женом и из њене приче схвати да деца нису њена. Она је била врло нежна према њима.

Исприча своју причу: Девојчице су остале без оца и мајке, мајка им је умрла на порођају и приликом упокојења једној девојчици је ногу повредила те је остала хрома. "Сиротице моје, немају никога и тако сам се ја сажалила на њих." И она их пригрли себи. Михаило кад то виде по трећи пут се насмеја.

Жена оде, а Михаило скиде своје радно одело и рече Сими: "Моја мисија на земљи је завршена и ја морам да идем.".

"Добро, али ми молим те реци зашто си дошао на земљу и зашто си се она три пута насмејао, јер до тада се ниси уопште" - молио је Симо јер је одавно схватио да Михаило није обичан човек.

"Добро, испричаћу ти целу причу...".

"Ја сам Михаило анђео Божији, добио сам задатак да узмем живот једној породиљи. Када сам дошао она је плакала и молила да јој поштедим живот јер ће јој деца остати сирочићи и неће имати ко да се брине о њима. Жена је тако горко плакала, да се ја сажалих на њу и вратим се горе Оцу без њене душе.".

Рече ми да сам непослушан и да ћу због тога тога живети неко време на земљи као обичан човек док не схватим од чега љиде живе и посла ме поново по душу породиље. Док сам се враћао горе на небо са њеном душом удари јак ветар и крила ми спадоше, тако да ја падох на земљу.

Онда си наишао ти и тада сам у твојим очима видео смрт, док си бежао од мене, када си се сажалио видео сам живот и љубав и зато сам се први пут насмејао.

Други пут сам се насмејао, када сам дошао у твоју кућу, у очима твоје жене видео сам смрт док је палацала језиком а када се сажалила на мене видео сам у њима живот и љубав.

Трећи пут, када је дошао богати газда планирајући годину дана унапред а није знао да му мој колега анђео смрти стоји иза леђа. Људи не могу ништа сами дугорочно да планирају.

И четврти пут када сам видео жену која је прихватила две девојчице, које су остале сиротице у њеним очима видео се живот и љубав и тада сам схватио да људи на земљи живе од љубави и да сви који не могу да пруже љубав су одавно мртви...

Ето то је моја прича.